Ima nekoliko meseci da sam otkrila filozofa Alana de Botona koji za sebe skromno kaže da je filozof samo koliko i svi mi ostali koji razmišljamo o životu i njegovom smislu, međuljudskim odnosima i ljubavi. Međutim, Alan je ozbiljan filozof svakodnevnog života i otvara mnoge teme na sasvim nov način ili bolje reći na stari novi način.
Jedna od ideja koje su mi se utisnule u svest, kao veoma osvežavajuća misao, odnosi se na poreklo naših frustracija u ljubavi i međuljudskim odnosima.
On trvdi da je romatizam kriv za sve i da je u literaturu uveo ideju ljubavi „dok nas smrt ne rastavi“, a potom veselo zaključuje kako je to romantičarima bilo lako primeniti jer sretnu svoju ljubav i onda tako dva-tri meseca i, kah-kah, dobiju tuberkulozu i umru.
U savremeno doba nije baš lako živeti „happily ever after“ do devedesete i usput gajiti decu, unuke, prati veš i ribati kupatilo.
Vrlo mudro, Alan nam skreće pažnju da u romantičarskoj literaturi nigde nema pomena o tome kako su sa svojom draganom pesnici delili kućne poslove: ko je prao veš, ko je peglao, ko kuvao, a ko prao sudove. U to vreme, mnogi su imali poslugu, a samim tim i puuuno vremena za duuuge šetnje pašnjacima uz zalazak sunca. Vrlo romatično.
Seme koje su posejali romantičari odlično se primilo i buja i do dan danas kroz brojne romatične komedije. Dovoljno je da se prisetimo i omiljene nam serije „Seks i grad“ u kojoj teško da ćemo pronaći makar i jednu scenu u kojoj se Keri bavi pranjem suđa. U ostalom, ona u rerni čuva džempere, ako se sećate.
Tako su romantičari svojim idealima doprineli da budemo nezadovoljni svojim sasvim dobrim i solidnim životima jer nam se ne dešava da se zaljubimo pod vodopadima.
Dobro… Nekima od nas se i to desi, ali to je neka sasvim druga priča.
Photo credit: freepik/arthurhidden, freepik/freepic-diller
